Evo...šta mi se desilo... vozim se biciklom... dođem do raskrsnice, do semafora... Gori crveno svetlo za pešake i za bicikle. Naokolo petsta metara na sve strane ni žive duše. Pustinja. Nigde nikoga živog. A gori crveno svetlo.
I moj Um mi kaže... "Pa pritisni na dugme, da ti zagori zeleno svetlo". I ja već oću da pritisnem na dugme... I sama sebe zapitam: "Pa zašto da pritisnem na dugme, kada nikog nigde nema i sasvim je svejedno, kakvo svetlo gori na semaforu."
I onda si kažem... aha, onaj koji pritisne na dugme u ovakvom slućaju, onaj je na programu.